„Lov u Africi je nešto neponovljivo i vanserijski. Budite se sa rikom lavova, a kad krenete u lov, ne znate sa kojom životinjom ćete imati bliski susret. Ne znate koja vrsta antilope će vam se pojaviti, da li ćete naići na predatora, na lava, leoparda, da li ćete imati kontakt sa gepardom, šakalom, karakalom ili otrovnim zmijama. Taj raznolik životinjski svet stvara adrenalin“, rekao je u intervjuu za Lovačke savete Srbislav Stojšić, višedecenijski lovac i punoletni safari lovac.

Jedan je od retkih lovaca iz Srbije koji je imao priliku da lovi u Africi i Aziji. U Namibiji je bio 14 puta, u Južnoj Africi pet, a iskusio je i lov u Kamerunu u ekstremno teškim uslovima. Nakon tog iskustva jednostavno kaže:

„Apsolutni sam zaljubljenik u safari lov“.

Lovačke pustolovine za njega su počele davno. Imao je pet godina kada su ga komšije i rođači odveli u lov u rodnom vojvođanskom selu Pačir.

„Moj komšija je imao konja i sanke u zimskom lovu. Ja sam sedeo na sankama umotan u jagnjeće krzno i terao sam konja“.

Priroda i ljubav prema oružju i balistici glavni su krivci njegovih lovačkih poduhvata. Jedan je od retkih lovaca koji poznaje životinjske vrste, taksonomiju i etimologiju. To je, kaže, usvajao korak po korak.

Prva afrička životinja koju je odstrelio bila je oriks 2001. godine. U Africi je i najteža lovačka destinacija za njega –  Kamerun,  pre svega zbog reljefa i klime. Za lovačke savete ispričao je jednu anegdotu o lokalnim kamerunskim plemenima.

„U Kamerunu sam odstrelio babuna kog su preda mnom jela lokalna plemena. Nakon odstrela, doneli su mi ga u kolicima proprženog i tako jeli“.

Kada je reč o lovstvu u Srbiji, ističe da postoji velik potencijal.

„Imamo zastupljen lov sitne divljači: zec, fazan, jarebice, prepelice. Imamo i veliku populaciju srneće divljači. U usponu je jelenska divljač, a divljač koja je najviše u ekspanziji je divlja svinja. Ona je zauzela prostor čitave Vojvodine, ali će biti problematičan odstrel zbog pojave afričke kuge“.

Ipak, ističe i sistemske probleme lovstva u Srbiji.

„Loše je organizovan sistem. U svakom selu, u svakom lovačkom društvu lokalni seoski knez je i vlasnik lovačkog udruženja i on utiče na brojnost odstrela. Pored toga, mnoge oblasti nisu uređene zakonom što bi trebalo da se uradi“.

Osim ovih problema, kaže da je veliki problem i to što je malo mladih lovaca. Uzrok tome je novac koji treba izdvojiti za lovački ispit, ispit za oružje, lekarske preglede i opremu koja je sada striktno definisana. I tako mladom lovcu na početku treba oko 1000 eura.

LOVCI SU HUMANISTI

Za Lovačke savete posebno ističe humani aspekt lova. Kaže da lovci imaju važnu ulogu za životinje, prirodu, a mogu biti od pomoći i vojsci.

„Kada pričamo o humanom aspektu, lovci su važni kada vrše veštačke intervencije. Na primer, lovci rade intervencije unošenja fazanske divljači koja bez toga ne bi opstala. To radimo ne samo zbog lova, svakako će deo fazanske populacije koju unesemo preživeti. Da nije lovaca ne bi preživela ni srneća divljač. Takođe, lovci odsteljuju predatore kao što je na primer šakal koji sve uništava. Kad su velike poplave, lovci se jedini pojave da spasavaju životinje iz nabujalih reka.
Što se prirode tiče, lovci prvi na terenu mogu da uoče neodgovorne građane koji zagađuju okolinu ili seku stabla. Osim toga, sada kada nemamo obavezan vojni rok, uloga lovaca može biti važna i u slučaju nekih bezbednosnih problema. Mogu da ponude logističku podršku, imaju oružje, a i dobro poznaju terene“.

Bogato iskutvo pre svega u safari lovu Stojšić će pretočiti u knjigu, a rad na njoj je u toku.