Ne kaže se bez razloga za nekog da je „lukav kao lisica“. Ova stilska figura sasvim sasluženo krasi, ne tako zaslužne nosioce te titule. Razlog tome jeste svakako prefriganost ovog predatora, koja ne samo da ume prevari pse goniče, već i da nadmudri najiskusnije lovce.

Jedan od najčešćih aktera u bajkama i basnama, lisica, može da se nađe na raznim mestima. Živi na teritoriji čitave Evrope, Severne Amerike, Azije i Severne Afrike, a kod nas je ima u svim lovištima Srbije. Lovci im baš i nisu skloni  jer uništava divljač pa nosi titulu predatora.

Lisica je u srodstvu sa vukom i psom i njen najbliži opis kaže da se nalazi na sredini te hijerarhije, jer u dužinu raste oko metar, a u visinu najviše do 50 santimetara, dok najteži primerci mogu dostići oko 10 kilograma.

Dele se na običnu ili poljsku lisicu, tamnu i lisicu krstašicu. Kod nas je najčešća obična lisica koja ima crvenkasto-žuto krzno, a njen ukras je dugačak rep koji je obrastao crvenom dlakom. Ovaj lukavi neprijatelj živine, u prirodnim uslovima, može doživeti do 15 godina. Po ishrani je svaštojed jer lovi razne sitne glodare, kokoške, zečeve i fazane, ali u jesenjim mesecima neće zaobići ni zrelo grožđe koja je za nju omiljena poslastica kada ponestane mesa na meniju.

Parenje za njih počinje u februaru, kada ženka iz repne žlezde, počne da izlučuje posebni miris kojim privlači mužjaka. Parenje je diskretno, u dubokim i mračnim jamama, a lisici se pridruži po nekoliko mužjaka. Ova pojava se, u narodu, naziva lisičji svatovi. a broj mladunaca koji se okote je od 3 do 7. Lisica važi za brižnu majku koja retko ostavlja svoje mladunce, osim kada ide po hranu, doji ih oko dva meseca pa im potom donosi plen da uvežbavaju svoje predatorske sposobnosti. Kada oseti opasnost lija će brzo promeniti svoje stanište sa mladuncima.

Krase je hitroća, opreznost i lako prilagođavanje svim uslovima, pa je neredak i slučaj njene posete gradu ili većim naseljenim područijima u potrazi za hranom.

Lisicu prati šuga koja uništava krzno, ali je posebnija opasnost – besnilo. Ta strašna bolest napada lisice koje potom, ne strepe ni od pojave čoveka, a smrtnost je stoprocentna.

Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede je 2010. godine započelo peroralnu vakcinaciju lisica i ostalih predatora tako da se ova bolest suzbila, ali je, za nuspojavu, imala značajan rast populacije ovog predatora. Jedini način sprečavanja rasta i kontrole brojnosti lisica jeste, pre svega lov, tako da neki istraživači napominju da lovce treba podsticati i usmeravati ka tome.

Lov na lisice je jedan od najzahtevnijih oblika lova. Da bi lovac na lisice bio uspešan, on mora ispunjavati nekoliko preduslova. Pre svega da bi se neko bavio lovom lisica, on mora da se toj vrsti lova posveti u celosti. Mora da ima određeno predznanje i da poznaje način života lisice. Mora da dobro upozna teren, kao i da izvrši adekvatan izbor oružja i municije. Ukoliko se lovac opredeli za lov u šumi, u tršćacima i na drugim nepreglednim mestima gde je daljina između 30 i 50 metara, preporučuje se puška sačmarica kalibra 12 ili 16, ali u lovu na lisice dozvoljene su sve vrste lovačkih pušaka kao i karabina, koji se koristi kada je preglednost velika.

Lisice mogu da se love na više načina, a načini se mogu podeliti u tri grupe. Lov lisice čekanjem, lov lisice pogonom i lov lisice jamarenjem. Najzastupljeniji je lov lisice sa čeke i tada dolazi do izražaja individualnost svakog lovca, a najuspešniji je onaj ko se bolje prilagodi prirodi i ostalim uslovima koji vladaju u njoj. Najinteresantije je loviti zimi jer u ovom periodu, naročito kad padne sneg, veoma je lako uočiti divljač. Lov lisice jamarenjem je od oktobra 2005. godine zabranjeno, odlukom Kinološkog saveza Republike Srbije, a prema zakonu u ‘Službenom glasniku’ Srbije broj 91. Ovom odlukom strogo se zabranjuje održavanje svih “utakmica” lisica i ostalih divljači gde dolazi do kontakta sa psima, odnosno borbe.

Lisica je oduvek bila tema raznih rasprava o njenom prisustvu u lovištu. Neki je karakterišu kao predatora koji lovi sitnu lovnu divljač kao što su zečevi, fazani, jarebice i prepelice i koja šteti brojnosti divljači. Drugi je karakterišu kao korisnog predatora koja obezbeđuje čišćenje lovišta od bolesnih i uginulih životinja, a pored toga je i dobar lovac na glodare i druge sitne životinje. U suštini, oba tima su u pravu, ali potrebno je napraviti ravnotežu i određeni balans, kako bi lovne površine bile bogate najrazličitijim primercima predatora, ali i lovnom divljači.