” JA SAM ČOVEK KOJI ŽIVI ZA LOV”
Poznat i kao Lazarev grad, po knezu Lazaru, koji ga je podigao kao svoju prestonicu daleke 1371. godine, Kruševac je grad u centralnoj Srbiji, koji ima dugu istoriju lovstva. Našu ekipu u ovom gradu ugostio je Vladimir Kostić, predsednik lovačkog udruženja „Kruševac“ sa kojim smo razgovarali o kruševačkom udruženju, problemima lovaca, kao i njegovom viđenju potencijalne privatizacije lovišta.
-Naše udruženje je nastalo 1896. godine, dakle punih 120 godina kako postojimo i radimo u lovstvu kruševačkog kraja. Do 1989. godine radili smo kao četiri lovačka društva, koja se su sticajem okolnosti udružila i uzela današnje ime. U to vreme brojali smo punih 2000 članova. Funkcionisanje udruženja je nastavljeno kao objedinjeno, i broj članova od perioda spajanja do danas je opao za jedan manji procenat. Trenutno imamo 1560 članova, i to nas čini drugim najvećim udruženjem u Srbiji. Imamo 40 lovačkih sekcija podeljenih u četiri revira, i svaki od njih ima određene poligone za obuku pasa, terene za lov krupne i sitne divljači.
Do pre dve godine nismo imali posebnu infrastrukturu, jer nam je najveći problem predstavljala brojnost članova i čekanje revira, i nismo mogli da raspodelimo sredstva za nešto tako. Naš rad se do tada zasnivao na kupovini divljači i na lovnoj sezoni. Nisam ja kao pojedinac preokrenuo sve to, ali mojim dolaskom okupio se tim ljudi koji je odlučio da napravi jedno razvojno udruženje. Tome je doprinela mnogo velika pomoć od strane Ministarstva i Uprave za šume. Prepoznali su naše projekte i omogućili nam da sada imamo jedan veoma lep dom od 260 kvadrata, izgradili smo reprocentar za uzgoj divljih svinja. Sada trenutno radimo na izgradjni reprocentra za srneću divljač i na izgradnji volijere za fazansku divljač.Jedina stvar koju nemamo u svom vlasništvu je kupovina poslovnih prostorija u centru grada, ali i kada to uspemo da obezbedimo, a pitanje je samo dana kada ćemo, bićemo okruženi jednom kompletnom celinom.
(?)Kakva je saradnja sa drugim udruženjima i savezima?
-Sa okolnim udruženjima imamo odličnu saradnju. Naš lovni okrug čini sedam udruženja, i zajedno brojimo oko 6000 članova. Imamo jednu veoma staru lovnu kulturu u ovim krajevima, i zbog velikog broja članova zastupljeni smo u savezima. Sva ova udruženja su osnivači Lovačkog saveza Centralne Srbije, jer smo se 2011. godine dogovorili da ćemo osnovati savez koji će biti znatno bliži, bolji i efikasniji, i ja sam ujedno i član upravnog odbora saveza Centralne Srbije. Sa Lovačkim savezom Srbije imamo dobru saradnju ali ne kao individualno udruženje, već kao članica Lovačkog saveza Centralne Srbije. Ceo savez Centralne Srbije je potpisao jedan protokol o saradnji i ušao pod Lovački savez Srbije, čiji smo takođe svi punopravni članovi.
Koji su najveći problemi u funkcionisanju vašeg udruženja, ali i najveći problemi lovaca?
-Najveći problem koji se stvara kod lovaca je pogrešno tumačenje zakona o oružju i municiji koji je donešen 2015. godine, a godinu dana kasnije stupio na snagu. Sada, nakon više od godinu dana, taj zakon se ne primenjuje na isti način u svim lokalnim zajednicama. Negde se traži jedna vrsta dokumenata, negde druga, ali ne možemo da krivimo ni te službenike, jer bi i oni trebalo da prođu neku vrstu edukacije. Međutim, svi mi smo svedoci nesrećnih događaja u lovu. Svi mi smo prizivali to lekarsko uverenje, i žalimo se kako je ono teško ili ne na ovakav ili onakav način. Teško je samo u finansijskom smislu, zato što iziskuje određena finansijska sredstva pored sve ove krize koju imamo. Ni u jednom drugom smislu nije. Godinama smo govorili da „svaka budala“ može da nosi pušku, i neko je to nekada slušao. Svi mi smo i želeli da lovačko oružje, i bilo koje drugo oružje, nosi neko ko je sposoban za to. Sada je došao na red i taj zakon da je potrebno da budete zdravi i sposobni da biste nosili oružje. Lekarski pregled je nešto najnormalnije u svim sverama ovog društva, da zdravi ljudi mogu da obavljaju određene poslove. Nakon inicijative našeg saveza, i Lovačkog saveza Srbije, lekarski pregled olakšan je u određenoj meri. Kao što sam već napomenuo, on predstavlja samo jedan finansijski izdatak.
Mnogo veći problem je sam zakon o oružju o municiji, odnosno taj pravilnik koji reguliše zamenu oružanih listova, koji se ne tumači na pravi način na svm lokalima, i gde već jednom stečeno pravo mora ponovo da se stiče. Ja možda grešim, ali mislim da to čak i nije ustavno, jer je jednom stečeno pravo uvek stečeno pravo, ukoliko se pridržavate nekih određenih stvari. To bi bilo isto kao da mi sada istekne vozačka dozvola, pa da ja moram da polažem za novu. Slažem se sa tim da bi trebalo da se plate novi oružani list i zamena, ali ne i sve ono što prati nove vlasnike oružja, koji bi tek sada trebalo da postanu to, odnosno lovci.
(?)Na koji način funkcioniše lovni podmladak u kruševačkom udruženju, i kakva je budućnost lova kod nas?
-O lovnom podmlatku kod nas mogu da pričam sa puno hvale. Prošle godine doneli smo odluku o osnivanju lovačkih sekcija u osnovnim školama. Do tada nismo imali uslova da tako nešto odradimo, dakle neku lovnu učionicu ili dom gde bismo to radili. Sada imamo i prostor i vreme da pokažemo ono čime raspolažemo. Upravo naš lovački dom i reprocentar predstavljaće jednu školu u prirodi, gde će naši lovni radnici u saradnji sa direktorima škola obavljati obilazak, ukoliko naravno dođe do potpisivanja protkola o saradnji, čime bismo u osnovnim školama osnovali te lovačke sekcije na volji dece. Sa njima bismo radili na edukaciji o lovstvu i pokazali bismo šta predstavlja lovac, a to je da lovci nisu ubice i egzekutori, i da osim što se bave lovom, mnogo više rade na očuvanju lovišta i biodiverziteta, na povećavanju populacije divljači u lovištima. Upravo i ovaj naš reprocentar ne služi za lov, već da bismo održali broj divljači u našem lovištu na optimalnom nivou. Tim njihovim uključivanjem edukovaćemo i onu decu koja u svojoj porodici nemaju lovce, kako bi doživeli lov na pravi način.
(?)Kakav je Vaš stav po pitanju privatizacije lovišta?
-I tu moram da budem iskren. Velike površine lovišta su specifične iz razloga održavanja i čuvanja tog lovišta na pravi način. Nisam za opciju da se privazituju lovišta koja dobro gazduju i gde je lov osnov ljudi koji žive i rade na tom području. Međutim jesam za to da se privatizuju delovi lovišta, dakle ne lovačka udruženja, nego delovi lovišta, gde bi tom privatizacijom država novog vlasnika uslovila pod kojim uslovima on može da gazduje tim lovištem. To pre svega predstavlja povečanje fondova divljači u tom delu lovišta, očuvanje šuma i svega onog što prati taj lov. Zabrinuti su mnogi po tom pitanju, a zabrinut sam i ja. Svakako da ne bih voleo, kao predsednik udruženja, da dođe neko ko bi sutradan na tenderu zakupio naše lovište. Ali oni koji rade, prosto sam siguran u to, nemaju razloga za brigu.
(?)Kako vam se rodila ljubav prema lovu i kako je uticao na Vaš život?
-Meni je stric bio lovac, i uz njega sam kao veoma mlad krenuo da lovim. Veliki sam entuzijasta i prirodnjak, i sigurno je da previše volim prirodu i sve što je vezano uz nju. Međutim izrodila se još jedna priča da je meni čak i supruga lovac, devojka sa kaldrme koja nikada nikakve veze sa lovom nije imala, koja čak nije smela ni praznu puški da prebaci sa jednog mesta na drugo. Danas je na strastveni lovac, iza sebe ima četvorogodišnje iskustvo i ima odstrele krupne divljači. Imam i troje dece, od sina očekujem da će da bude dobar lovac i lovni radnik, kada bude malo stariji. Srednja ćerka je imala veliku ljubav prema lovu do prošle godine i bez nje nismo mogli da idemo u lov, imala je svoju opremu i vodila svog psa. Desilo se to da joj je ljubav prema životinjama nadjačala ljubav prema lovu i zbog sažaljenja ne želi više time da se bavi. Ali itekako želi da učestvuje u svim lovnim aktivnostima, sem samog vida odstrela. Najmlađa ćerka je i dalje mala, i rano je da pričamo sa njom o lovu.
Pored lova bavio sam se i splavarenjem, i plovio na svim našim rekama, počeo sam da se bavim i podvodnim ribolovom, kao i ribolovom. Dobio sam i sportsku zvezdu, jer sam počeo da se bavim i ronjenjem. Jedina neostvarena želja mi je skok iz padobrana ali nadam se da ću uskoro i to da rešim. To su neke stvari sve vezane za prirodu, ne toliko vezane za lov, ali ono što me čini kompletnim čovekom iz prirode. I jednu stvar još moram da napomenem: u lovstvu postoje dve vrste ljudi, postoje ljudi koji žive od lova, i postoje ljudi koji žive za lov. Ja sam u toj drugoj grupi, ja sam čovek koji živi za lov.
USKORO: Više o ovome pogledajte u novom serijalu „Priče iz lovišta“ na TV Lov i ribolov