“PRISILJENI SMO DA SAMI REGULIŠEMO ODŠTETE POLJOPRIVREDNICIMA!”
Na jugu Srbije, na obali reke Nišave, leži jedan od najstarijih gradova na Balkanu, Niš. Kroz ovaj grad, poznat u narodu kao kapija Istoka i Zapada, tokom istorije prošli su mnogi vladari Evrope. Kroz istu kapiju, ovom prilikom, prošla je i naša ekipa, tražeći priče o lovstvu u ovim krajevima.
Vrata svog doma otvorio nam je Ivica Đorđević, lovac, strastveni ljubitelj pasa i osnivač kinološkog društva i član upravnog odbora lovačkog udruženja „Zaplanje“ iz Gadžinog Hana, koji živi i radi u Nišu. U razgovoru sa nama otkrio nam je način funkcionisanja ovog udruženja, kao i probleme sa kojima se susreću u svom radu, i podelio sa nama svoje mišljenje o lovu u Srbiji.
-Lovom se bavim od 1995. godine, i on za mene predstavlja deo života. Od malih nogu sam boravio u prirodi, čuvao sam različite lovačke pse, i onda sam vremenom došao u iskušenje da malo ozbiljnije počnem da se bavim psima, uzeo sam prve pse, prvu pušku, i počeo sam da lovim. Jednostavno, bez toga više ne mogu, to je jače od mene, to je drugo ja.
(?)Koje su karakteristike lovačkog udruženja „Zaplanje“?
-Naše udruženje nalazi se u opštini Gadžin Han koju čine 34 sela. Gazdujemo divljom svinjom, jerebicom, fazanom i srndaćem, a nekada je bilo i divokoza. U saradnji sa Lovačkim savezom Srbije započeli smo projekat naseljavanja divokoze, i nadam se da će to veoma brzo da zaživi, ali primarna lovna divljač nam je divlja svinja, koja i predstavlja najpopularniji lov kod nas.
(?)Koji su problemi u funkcionisanju vašeg lovačkog udruženja?
-Najveći problemi našeg udruženja su štete koje upravo te divlje svinje nanose poljoprivrednicima, dakle štete na usevima. Ostavljeni smo sami sebi i prisiljeni smo da sami moramo da regulišemo odštetu tim poljoprivrednicima, a ne postoji način da redukujemo te štete. Zakon je po tom pitanju jasan, mi gazdujemo teritorijom i divljačima, mi snosimo odgovornost. Kada bi sve to bilo kao što bi trebalo da bude, kao što zakon nalaže, poljoprivrednici bi morali da zaštite svoje useve, ali to niko ne radi, a na sudu to ne prolazi. Mi smo malo udruženje, imamo 350 članova i jedva sastavljamo kraj sa krajem, i kad platimo te odštete za divlje svinje mi nemamo novac za normalno funkcionisanje, i to je trenutno glavni problem. Drugi problem je starost naših članova. Opština Gadžin Han je opština gde je prosek starosti preko 55 godina života, i ti ljudi već polako odustaju. Tome doprinosi i novi zakon o oružju i municiji, tako da ne znam šta će biti sa nama u budućnosti. Ukoliko se ovako nastavi, možda ćemo biti prisiljeni da se spojimo sa nekim udruženjem u okolini. Ali borimo se, videćemo.
(?)Na koji način vidite budućnost domaćeg lova, i da li će on opstati u svom sadašnjem obliku?
-Po mom mišljenju perspektiva lova u Srbiji nije dobra. Ide se ka tome da se sve privatizuje, novac je veliki problem u čitavom svetu a ne samo kod nas. Lov se deli na one koji imaju i na one koji nemaju novac. Mi koji nemamo novac čuvamo, hranimo a nemamo nekakav poseban lov. Ljudi misle da je lov da se uzme puška i da se izađe na teren, i da se kući donesu velike količine mesa. Pa veliki broj ljudi u lovu ne uspe ni da vidi divljač, ne dobiju priliku za odstrel. Nema kvalitetnih pasa, sve to je izgubilo onu draž koju je nekad imalo. Ja lično mislim da će sve to da se privatizuje, pre ili kasnije. Mi se borimo protiv toga, ali pitanje je koliko će sama država da nam omogući da to ostane kod nas.
(?)Postoje li naznake da bi moglo da dođe do većeg ulaganja u lovni turizam na teritoriji centralne i južne Srbije?
-Lovni turizam je trenutno jedini spas za sve nas ovde. Niš odlično radi taj lovni turizam u smislu obuke pasa ptičara, dakle lovne kinologije. Italijani dolaze u velikom broju poslednjih godina, jer mi smo poslednja oaza jarebice. Samo je mi na jugu Srbije imamo, ne lovimo je, jer je zaštićena. Konkretno kod nas u Zaplanju, nalazimo se na početku nekog lovnog turizma što se tiče te obuke pasa, jer je malo teži teren ovde kod nas, i nemamo idealne terene za neke utakmice. Ja kao predsednik kinološkog društva i član upravnog odbora uspeo sam da dovedem neke ljude i od ove godine imamo kontakte sa lovcima iz Italije koji će pokušati da love šljuku na našim terenima, i da sprovedu neki tip obuke pasa, što je po meni trenutno najunosniji posao. Oni dakle samo dolaze da vode pse po mirisu, ne postoji odstrel i nema lova. Oni plaćaju isključivo da dođu i uživaju na našim terenima. Imamo i nekih pomaka što se tiče pravog lovnog turizma jer imamo lov na divlju svinju, koje ima u dovoljnom broju. Radimo na izgradnji infrastrukture, ubacili smo u plan gazdovanja i to da imamo komercijalno lovište i nadam se da će da zaživi. Bilo je prethodnih godina pokušaja, dolazili su Francuzi, ali kod nas je zaista težak teren, jer je u pitanju Suva planina, netaknuta priroda. Ja pozivam sve da dođu kod nas, ne moraju da love, već samo da vide te prekrasne terene.
(?)Koja je Vaša posebna divljač?
-U mojoj lovačkoj karijeri prva ljubav mi je bilo jamarenje, dok je bilo dozvoljeno, i voleo sam terijere. Posle toga sam počeo da lovim divlju svinju i to je neki lov koji mene ispunjava, dakle lov na svinju pogonom, ne idem na čeku, jer ne volim čeku, jer je to po meni lov koji nije lov. Lov bez psa ne računam. Divlja svinja je za mene najatraktivnija divljač, verovatno zato što naše lovačko udruženje gazduje njome. To je za mene pravi lov.
USKORO: Više o ovome pogledajte u novom serijalu „Priče iz lovišta“ na TV Lov i ribolov